Гингивитис и парадонтопатија

Обољења потпорног апарата зуба

Гингивитис и пародонтопатија, данас с правом све чешће спомињани, убрајају се у групу обољења потпорног апарата зуба. Она су према светским истраживањима, поред каријеса зуба, најраспрострањенија обољења људи. Сматра се да већина одраслих и око трећина деце има ова обољења а значај им је још већи тим пре што су она главни узрок губитка зуба после 45. године живота.

Шта су заправо обољења потпорног апарата зуба?

Пре свега потпорни апарат-пародонцијум чине ткива која окружују зуб пружајући му потпору, чиме омогућавају његову функцију. Ту спадају гингива(десни), периодонцијум ткиво које везује корен зуба за кост вилице), цемент корена зуба и сама вилична кост. Сходно томе, када процес захвата само десни настају гингивити а када се прошири на цео потпорни апарат настају пародонтопатије.

Узрок ових обољења је познат. То су наслаге на зубима, " дентални плак ", чији најзначајнији део чине микроорганизми. Они заједно са "факторима ризика" као сто су лоша орална хигијена, неадекватна исхрана, каријес, пушење дувана итд. доводе до развоја болести. Уколико се плак не одстрани са зуба у њега се таложе минерали пљувачке и настаје зубни каменац који убрзава напредовање болести. На почетку бивају захваћене само десни које су благо отечене, црвене и крваре прво само на провокацију (прање зуба) а касније и на најмањи надражај. Такодје може се јавити осећај трњења или печења као и осећај страног тела измедју зуба због отока десни. Даљим продором инфекције бивају захваћена и друга потпорна ткива па и кост вилице која се разара те тако настају пародонтални дзепови. У њима се ствара гнојни ексудат што доводи до појаве непријатног задаха из уста. Зуби губе потпору, поћињу да се клате, померају и испливавају да би на крају дошло до испадања зуба. Оно што је веома важно јесте да бола нема практично све док се не појаве компликације (апсцеси, цисте, синузит, инфекција околних ткива) када је болест већ у поодмаклом стадијуму а лечење знатно отежано.

Терапија ових обољења зависи од стадијума болести. Уколико се ради о поченој фази лечење се своди на елиминацију инфекције и то методама откривања и уклањања денталног плака и зубног каменца. При томе важно је отклонити и "факторе ризика" да би се спречио даљи развој болести, обучити пацијента о правилном одржавању оралне хигијене и вршити редовне контроле. Ако је већ досло до појаве пародонталних џепова циљ терапије је да се њиховом обрадом-киретажом уклоне сва оболела ткива и на тај начин они одстране или се смањи њихова дубина. Уколико то није могуће због превелике дубине џепа и великог разарања кости врше се хируршки захвати током којих се под контролом ока обрадјују џепови, а могуће је и надокнадити разорену кост пласирањем вештачке кости и тако продужити век трајања зуба. Без обзира на све могућности савремене терапије пародонтопатија много је боље да се пацијенти јављају стоматологу на редовне контроле или када примете и најмање промене на деснима и зубима, јер ја тада лечење најлакше а резултати терапије најбољи.